Мала крпена лутка
Објавио Anne Boleyn , четвртак, 16. фебруар 2012. 01:05
Гледала ме је мојим очима. Празним, безбојним, стакластим. Била је тако мека и топла. Зашивен, на силу направљен, неприродан осмех, и розе руменило на белим образима. А унутра, срце - не куца. Ледена празнина и мрак. Мир. Препознајеш ли ме?
Кроз прозор ме напада увек иста слика.Бела авет гута боје, покрете, живот. У мени је све бело. Облачим белу хаљину. И, ма колико ми то било страно, и ма колико теби било смешно, играћу. Лепше и боље него икад, на танкој жици између живота и смрти. И тако ћу чекати да снег затрпа све оно што је било некад, и тај ћу тренутак чистоће претворити у вечност, знам да могу, сад имам снаге. Претворићу га у вечност, да бих могла безбрижна и насмејана да одем.Само први корак је тежак.
Потсећаш ме на неког. Сањала сам те. Правила сам те од наде и олова. Пренела сам свој крој на тебе. Онда сам се поцепала, и сва празнина која је дремала у мени се просула по теби.Ето ко си ти. Ето зашто смо исти.
Велики часовник откуцава, тромо помера своје тешке казаљке и опомиње нас да ни ти ни ја нисмо вечни. Знам. Знаш и ти. А ипак се играмо, као да је сво време овог света у нашим рукама. Пружи ћу ти осмех, и пружићу ти длан, онда ћу се претворити у прах, и ветар ће ме однети негде далеко, далеко... Знам да ћеш ме пронаћи, увек смо проналазили једно друго, али ће се игра настављати, ја ћу нестајати а ти ћеш тражити опет, и опет, и опет... Да ли ћемо се икад уморити?
Помало се губим у свему овоме. Почињем да верујем у оно што ми други намећу. Почињем да мислим да ти ниси ти, него неко други. Заправо, више ни сама не знам коме ово пишем. Не разумеш али није ни важно, тешим се да бар ја знам шта сам овим хтела рећи.
Никада ме нећеш дотаћи, и никада ме нећеш видети. Сувише волимо ову игру да бисмо дозволили да се заврши.
Ако се ипак уморим, удаћу се за првог пингвина који ми изрецитује Антићеву Сенку (али пссст, то је тајна), и прекинућу све ово. Знам да ни тад нећеш нестати, али ћу те затрпати сармама, пеленама, свекрвиним вештачким зубима...
Некад ми дође да вриштим, да те молим да ме оставиш, али знам да не бих имала снаге да те пустим. Само кад робујем теби осећам се живом. Требају ми твоје руке за покрет, за мисао...
Иначе, без тебе, без нас, само сам крпа.
Кроз прозор ме напада увек иста слика.Бела авет гута боје, покрете, живот. У мени је све бело. Облачим белу хаљину. И, ма колико ми то било страно, и ма колико теби било смешно, играћу. Лепше и боље него икад, на танкој жици између живота и смрти. И тако ћу чекати да снег затрпа све оно што је било некад, и тај ћу тренутак чистоће претворити у вечност, знам да могу, сад имам снаге. Претворићу га у вечност, да бих могла безбрижна и насмејана да одем.Само први корак је тежак.
Потсећаш ме на неког. Сањала сам те. Правила сам те од наде и олова. Пренела сам свој крој на тебе. Онда сам се поцепала, и сва празнина која је дремала у мени се просула по теби.Ето ко си ти. Ето зашто смо исти.
Помало се губим у свему овоме. Почињем да верујем у оно што ми други намећу. Почињем да мислим да ти ниси ти, него неко други. Заправо, више ни сама не знам коме ово пишем. Не разумеш али није ни важно, тешим се да бар ја знам шта сам овим хтела рећи.
Никада ме нећеш дотаћи, и никада ме нећеш видети. Сувише волимо ову игру да бисмо дозволили да се заврши.
Ако се ипак уморим, удаћу се за првог пингвина који ми изрецитује Антићеву Сенку (али пссст, то је тајна), и прекинућу све ово. Знам да ни тад нећеш нестати, али ћу те затрпати сармама, пеленама, свекрвиним вештачким зубима...
Некад ми дође да вриштим, да те молим да ме оставиш, али знам да не бих имала снаге да те пустим. Само кад робујем теби осећам се живом. Требају ми твоје руке за покрет, за мисао...
Иначе, без тебе, без нас, само сам крпа.
"Иначе, без тебе, без нас, само сам крпа."