Лаж и мимикрија

Ношена ветром, као лист, лутала сам лавиринтом живота без икаквих очекивања, без имало наде да у том лавиринту негде постоји место за мене. Баш за мене. Сигурно место, одакле ме ни најјачи ветар не би могао помаћи. И онда, кад је први сунчев зрак по ко зна који пут зарио свој бљештави мач право у лице овој напаћеној земљи, угледала сам зидове града. Дошла сам овде сасвим случајно, мучена глађу и хладноћом. Сланој и испуцалој кожи је пријао онај сунчев зрак, и док се град лагано будио, ја помислих да је можда време да се и ја пробудим, и да је ово место за мене.
Гледала сам вас.. заправо не, гледала сам само ваше оклопе, само оно што је видљиво споља, онај мање битан део... Јер сте само то дозволили. А тако сам желела да завирим у унутрашњост, у ту бесконачност тајни, добро скривену у сваком од нас...  Видите, многи, чак много храбрији и јачи од мене се баш тога плаше. Такви немају појма шта пропуштају. Нису видели те скривене жеље, нанизане у нама у облику стаклених перли, претварају себе у камен својом безосећајношћу, и не знају како је добро плакати, онако гласно, јако, из дубине душе, како... Ма што да вам причам даље, свакако ми нећете веровати...
Гледала сам вас, желела сам да упијем овај град својим очима, и да он упије мене, да постанемо једно. Гледала сам вас, и запитала се, да ли је вредно труда...
Можда сте и ви приметили мене. А ко сам ја? Немам име, и не треба ми. Могу бити кост у грлу сваком ко не размишља као ја. Чудна, наопака, досадна, смета и гуши. Јесте, то сам. Кост у грлу. Не желим то, али у већини случајева тако бива.Ето, тако ме и запамтите, као што рекох име и презиме немам. То су глупа обележја која су измислили људи, а онда сами себе довели у заблуду и све више почели да верују да име (или презиме) чини човека, а не човек име. Мене зовите како год желите, онако како ме доживите, увек ћу се одазвати.
Која је сврха мог постојања? Ја знам да пишем. Или само мислим да знам. Заправо ја болујем од речи. Некад им се толико дивим, опчини ме њихова моћ, у глави почне да се појављује на хиљаде комбинација, мисли почну да се гомилају, а ја сам само човек, мали, обични, па некада не могу да се снађем да испљунем све те мисли које ме обузму, и оне почну да ме гуше. Дешава се и да се истрошим, па да данима не могу да напишем ништа... Чудна ствар је та инспирација... Једно сам сигурно научила: само прича која се пише искрено, од срца, може бити добра. Желим да опишем живот. Онакав какав јесте. Желим да опишем истину. Желим да све оне слике, заробљене у мојим очима, и све оне сакривене тихе осећаје преточим у речи. Ако то икада успем, знаћу да је вредело живети.
Ако можете, прихватите ме. Ако не можете, није ни важно. Ја сам вас прихватила, без обзира на то какви сте. Саживела сам се са овим градом... Нисам имала избора.