Лаж и мимикрија

Спавала би само по пар сати, тек толико да скрати агонију ових ужасно дугих дана... А онда би немир и слутње који су се увукли у њу дочекали и са оне друге стране реалности, још већи и страшнији, и будила би се измучена, пре свитања, тешко дисала у мрачној соби, размишљала о свему ономе што је веже за Рудник, и ономе што је вуче негде далеко. Вагала је данима, размишљала да ли има снаге да пресече све везе и крене у непознато. Плашила се свог новог корака, била је несигурна, а то нешто, једино вредно у њеном животу ју је јако вукло.
У таквим јутрима, најчешће би је посећивало једино сећање које је понела из детињства. Од неког старца је чула Мит о птици, и ко зна зашто, баш то је остало урезано у њеном сећању заувек. Шапутала би :
"Ко у раменима осећа земљину тежу
Као прикривени бол,
Припада потомству оних што су у древна времена
Знали за вештину лебдења:
Оној потпуно друкчијој врсти наших предака,
Не ових што нас досежу крвљу изнутра,
Већ неких прозрачних што нас дотичу само споља,
Уснама златним као вечност..."
"духови", како је она доживљавала и називала послугу, јер је била свесна њиховог постојања само чулом слуха, су већ били устали, дебела куварица је тромо у својим тешким кломпама лупала по поду у кухињи. "Сада ће мачак" рече себи, а онда се зачуло гласно отегнуто "мјаааааааааааау", затим је замислила огромну гомилу шерпи како се урушава и уз прасак пада по поду, па је и то пропратио звучни ефекат од доле, из кухиње, онда се насмеја и рече: " А сада и куварица" и до ње поче да допире пискави глас који је бесно псовао мачка и малог вратара који га свако вече пусти у кухињу. И тај сценарио се понављао сваког јутра. По навици је одмах након тога устајала, облачила се, и силазила доле. Мит о птици је остајао у мраку њене собе, заборављен до вечери.
На столу би је чекала кафа, пила ју је у друштву дебелог црног мачка, оног бегунца из кухиње, који је пре само пар минута измакао пред метлом бесне куварице, и сада уживао у свом тријумфу. Обично би појео сав њен доручак, она није имала воље за то.
Када су први зраци сунца почели да се спуштају на град, упутила се према кабинету јавног тужиоца. Нерадо је ишла тамо, тај посао јој је задавао само главобољу. И поред свих својих проблема, морала је да се посвети проблемима других, а овако расејаној, то јој је тешко полазило за руком. Овог јутра на столу ју је дочекало писмо. Није морала ни да погледа потпис, знала је од кога је. Извесни господин је био толико депримиран што се са његовим случајем "отеже" да ју је свакодневно затрпавао писмима. Кратко је погледала писмо, а онда га бацила на гомилу сличних, од истог господина. Уздахнула је, а онда узела перо, решена да оконча ту фарсу, и скине га са врата. Већину дана би провела ту, затрпана гомилом папира, читала разне смешне и тужне изјаве, а ништа од тога је није дотицало. Ту, на радном месту би била као нека машина која механички извршава задатке, и само је чекала да се врати кући, и да поново има своју самоћу и мир. Мир, или немир, није ни било важно, већ је била навикла,  да је то нешто изнутра мучи покушава да се ослободи, отргне и повуче је.
Предвече се вратила кући, у пролазу добацила да је не очекују на вечери, и попела се у своју собу. Отворила је ормар, и негде у из дубине извукла завежљај са пар хаљина. "Спреман за пут", рекла је, " а ко у раменима осећа земљину тежу као прикривени бол... Ослободићу се!" Осетила је како се са њеног срца одронила огромна стена и пала у понор. Након што је донела одлуку, осетила је огромно олакшање. Измучена и исцрпљена, заспала је на поду, са завежљајем у рукама...
"Негде далеко у брдима као да је због мене и због птице нешто плакало. Киша."

Сутрадан око поднева, Кошчица је корачала према шуми у друштву свог верног пратиоца, дебелог црног мачка ког је назвала Рекс (и заиста, он је био краљ на имању, вукао је за нос особље, сваког појединачно, а њој би се мазно мотао око ногу, гледајући је својим крупним зеленим очима, и увек би је купио тим погледом, па је за све своје несташлуке пролазио некажњено). Волела је тог мачка због његове дрскости и сналажљивости, и због чињенице да ће животиња, за разлику од човека, ако је нахраниш увек остати лојална.
Корачала је , а имала осећај да се земља под њом урушава, и да ће сваког часа пропасти. Дланови су јој се знојили, а она је стезала хаљину, тако да се чинило да ће је сваког часа поцепати. Када је испод храста угледала прилику у црном, усправила се и потпуно променила израз лица, тако да је изгледала хладно и смирено. Сигурно је закорачила према њему. Након свега што јој се издешавало, решила је да  никада не сме приуштити људима тај луксуз да осете страх и несигурност у њеним очима. Пришла му је сасвим близу, и иако сасвим усправљена, била је нижа од њега за главу. Црна капуљача му је била навучена чак до носа, тако да није могла да га види. Уследио је секунд непријатне тишине, који јој се чинио као вечност, а онда је човек проговорио:" Ништа нисам успео да урадим." Није се померила, али у крајичку ока је засијала суза, као плод беса и очаја који су у секунди планули у њој. Од туге више није плакала, и престала је да броји дане откад је с њом била  "на ти". Човек јој спусти руку на раме и додаде: "Жао ми је.". Окренула се без речи, и кренула према граду. Док је ходала сломљена, није могла да се одупре помисли да је овај човек подсећа на неког, а исто тако није могла да одговори себи на кога. Баш у том тренутку затекла се пред вратима једне механе, и решила да уђе, требало јој је друштво да бар на кратко потисне оно што је мучи.
Већ на вратима је задовољно  приметила да је механа скоро пуна, било је ту много познатих лица. Поздравила се са свима и села за један сто у углу, држећи мачка у крилу. Људи су причали о разним темама, шалили се, смејали... А онда је чула:" То што су урадили је потпуна лудост. вратиће се о светом никад..." Бесно је скочила, тако да је јадни мачак свом тежином треснуо на под. Сви погледи били су упрти у  њу а она је подигла мачка, добацила: " Одох ја, здраво" и излетела из механе као метак.
Касније, у својој соби, поново је размишљала о оном странцу... Сетила се свог сапутника, кад је тек долазила у Јагодну. Учио ју је да чува достојанство, да опстане у опасном сценарију званом живот, да се избори са људима, и што је најважније, да машта и да буде слободна. Овај странац је био сличан њему. Али не, Образ је давно мртав. Одмахнула је руком, и рекла себи:"Глупости".
Мачак је ушао у собу а она се осмехнула и подигла га на кревет.
Г-дин. Рекс је лењо облизао неколико капљица млека које су му остале на брковима, и задовољно почео да преде.  Кошчица је, непомична посматрала таваницу. Њену свест преплавио је мрак, ватра, и ништа. Осећала се као да лебди. Пријатно пуцкетање ватре и предење су је умирили, и необично брзо је утонула у сан.
Чудно је сањала. Вода је надолазила, а немоћне травке су се повијале под њом. Уз гласан хук их је прекрила, у року од неколико секунди. На површини воде огледао се сунце, милион искрица се поигравало као да је некако вештачки и сувише карикириано покушавало да прикрије слабост траве, испод. Стајала је непомична. Река блиста испод чизама, чиста вода... Мало крвава. Угледала је пацова, и иако се свим силама трудила да га отера, њега то уопште није дотицало. Мирно је дошетао до ње, загледао јој се у очи, а онда проговорио: "Морам признати, истина је то што си чула. Волим да се купам.".
Наизглед смешан сан ју је узнемирио. До јутра више није могла заспати. Чинило јој се да из сваког угла собе долазе пацови, да су свуда у кревету, да ходају по њој... Није имала снаге да се помери. Прогањао је тај човек - пацов. Знала је да је и овај сан био резултат њене грешке, када је допустила јој да се он увуче у мисли.
... Пар ноћи касније пробудила ју је галама... Обично миран, чак и по дану успаван градић, био је на ногама. Војска се спремала за полазак.
Још увек сањив, њен поглед је лутао по соби. Рекс је спавао склупчан поред њених ногу. Мрзовољно се извукла из кревета. Ово су били тренуци када јој је потребно друштво - да би сву своју заједљивост и сарказам на некога истресла. То је ваљда и био разлог што ју је послуга у последње време избегавала... Па пошто није било кандидата за њено вербално малтретирање, навукла је хаљину и пошла. Дужност зове.
Након неког времена седела је на камену, са лицем окренутим небу, препуштајући се пољупцима сунчевих зрака. "Учинићу да будеш већа од сунца и неба.." - присећала се. Заједљив осмех прелетео јој је преко лица, остављајући блесак на површини воде да живи још неки трен. Тишина... као да је сама на свету. Пријало јој је, и препустила се сећањима... Смедерево - град у коме је све почело. Из блиставе површине језера изронио је лик њеног пријатеља. Шум воде звучао је у појединим моментима као његов глас. Пре неког времена, када се сусрела са странцем, и помислила на њега, јавио јој се у сну. "Грешиш" рекао је, "Образ није мртав. Никад не смеш дозволити да буде". Да... образ се чува. Образ пре свега. Ко зна колико пута јој је то рекао, на њиховом кратком путовању. Причао јој је да је познавао њеног претка, прљаву дивљакушу из шуме, са дубином у очима, и чистим срцем. Звала се Пикова дама. Сахрањена је, рекао је, баш ту у околини језера. Тачно место зна само он... На тренутке ју је обузела радозналост, желела је да сазна нешто о себи, о прошлости, да продре у суштину свог постојања, и постојања њеног јединог, донекле познатог претка... А онда као да се уплашила. "Нека мртви почивају у миру, време предака бледи... Можда је и боље немати корен у оваквим околностима. Била сам само своја и није ми требао нико. Сада сам његова, и треба ми више од свега, али је далеко. Ако ме ишта убије то ће бити ово чекање и неизвесност." - размишљала је загледана у плаво пространство, пред њеним очима су се смењивали ликови, одзвањале речи, још једном је поновила Мит о птици, одлутала далеко...
Рибари су почели да долазе, парали су кристалну пвршину воде своји старим поцрнелим чамцима, њихови узвици су разбили тишину на хиљаде комадића, и она се изгубила негде у тами жбуња поред језера. Кошчица је устала и кренула. Уз пут је схватила да је у журби и хаосу ноћас, заборавила да понесе новац са собом. Требало се снаћи, и зарадити нешто... Цео дан није јела. Па добро, биће занимљиво. Кренула је у сусрет великом граду, и изазовима које он носи. Између осталог, човек - пацов живи овде. Можда је време да разјаснимо неке ствари. Заједљив смешак поново блесну на сунцу.