Лаж и мимикрија

"Пожури", рекао је, " воз креће за пет минута", грубо је ухватио за руку и повукао. Пробијали су се кроз масу људи, саплитала се, давала све од себе да га стигне, стезала једном руком његову руку, а другом парче папира. Само на часак је погледала на стари прашњави часовник чије су се казаљке ко зна од када мучиле на пет до дванаест, а онда схватила да је изгубила сапутника. "Па добро, опраштам се од свега што ме подсећа на прошлост, и боље је што ће и он остати у тој, од данас закључаној, кутији", помислила је, а онда се изгубила у утроби те гомиле гвожђа и паре.
Крпа која је на њој висила некад је била црвена сатенска хаљина коју јој је мајка сашила, њена прва хаљина за свечане прилике. Прва, и једина, сад је формом подсјећала на све друго, пре него на хаљину. Црвено значи радост, али овој тканини је већ одавно било тешко одредити боју. Измијенили су је слојеви прашине, блата, мрље различитог поријекла, које би она кратко дефинисала ријечима: "од живота".
Посматрала је како кроз прозор у супротном правцу пролазе мале сиротињске кућице, испуцалих зидова и кривих кровова, огољено дрвеће и баре, опраштала се са добро познатом мочварном равницом, и остављала комад свог живота потопљен у њој. Размишљала је о томе како она одувијек иде у супротном правцу. Супротно од стварности. Можда је то и проузроковало ове тешке и болне сударе са истом. Можда ће сада, бјежећи од свега, остављајући године да их прекрије прашина, да зарасту у траву или да их поједу скакавци, управо још више утонути у њих, и поновити исте грешке. Сјетила се папира у руци, и поново прочитала добро познате ријечи:" Ако се усудиш да ствараш, мораш имати доказа да исту ствар још једном дотичеш први пут". Сада је требало створити нови дан, нови живот, нову себе.Ако је до сада и било корак напријед - два назад, сада је вријеме да промијени кореографију.
Сањала је о стијенама окупаним сунцем, и бескрајном плаветнилу мора. Већ је видјела пред собом кућицу на обали, у малом рибарском насељу. "Нећу носити хаљине, и не постоји специјална прилика, цијели живот нам је дат као једна посебна прилика". Испланирала је све до најситнијих детаља, склапала сегменте свог живота у један нови мозаик, а онда утонула у сан...
"Нема даље, одавде можеш само назад" викну неко, па се изгуби. Изашла је из воза, стала непомично и гледала... Тежак облак се надвио над равницом, и чинило се да ће сваког часа киша. "Далеко је море" помислила је, и шљапкајући по мутним барицама кренула у потрагу за својим новим домом. Иза грања се назирало пар накривљених кућица начичканих око мале цркве. Јак вјетар понесе папир из њене руке.
"Ако се усудиш да ствараш, мораш имати доказа да исту ствар још једном дотичеш први пут"