Лаж и мимикрија

У јутарњој измаглици, на раскршћу, вукла је кофере: један пун планова и амбиција ; други пун илузија и снова које је облачила да би се сачувала; и трећи, најтежи, у коме је згужвано дријемало оно што је прошло, оних нешто мање од двије деценије живота, узроци и последице, коријени, оно што је кочи и што је истовремено гура напријед, сјећања...
Стакласта површина језера, још увијек миришући на ноћ, проткана заосталим сребрним мјесечевим нитима изњедрила је лик плавокосог дјечака... Тако познатог.. Као да га је некад, много прије, заробила у крајичку ока, да ли у сну, или на јави, није могла да процијени...Да ли је припитомио ову лисицу у неком од прошлих живота?
Ноћи су овде дивље, пуне странаца, са зидом у очима. Тај човјек - кактус, кога је родила стијена, то је била она... Ма колико се трудила да побјегне, да се сакрије, ма коју маску ставила, увијек се враћала оном најгорем у себи, показивала би се дрска, сама себи довољна, "зло од жене" рече неки тамо Митоман. Неки тамо.
И шта хоће тај Мика Антић? "Дај пусти ме, не мо'ш тако царе"! Дјевојчице јесу смијешна, округла, пјегава и кратковида створења... Највише кратковида... Тај ју је нитков тјерао да пише... У осталом, само ниткови и знају шта је поезија, је ли тако? А то, "пробаш и успеш", то је лагао. Мали камени ноктурно ће поново да загосподари њеним чулима... И разбиће је. Она ће онда да устане из праха, још црња, још више зла. Још лакше ће се играти ријечима, забадати их као ножеве, тамо гдје највише боли. То је увијек знала да процијени.
А гдје ћеш ти сад, госпођице? Види колико је сати. Тај твој сат много жури, или ти много заостајеш. "Хоћу душу" добаци неко из гомиле; "Хоћу тијело" врисну наркоманка на поду. Шта хоћеш ти? Шта?
Шта хоће сви? Гомила лица, понеко име би и запамтила... И гомила очекивања која су је прогањала. Није знала како да убије тог Сизифа у себи, а толико је жељела... И зато је пажљиво узгајала та своја два трна... Стаклено звоно су давно украли. А она је изгледа била обична ружа, слична стотинама хиљада других, не та... Нико је није припитомио. Изгледа да није.
Преостајало јој је само да чека Косаче, и да се нада да су још далеко... Ти Косачи...