Луталице, је ли већ крај?!
Објавио Anne Boleyn , четвртак, 12. јануар 2012. 14:08
Свијећа поред кревета бацала је трепераву умирићу свјетлост на испуцали пожутјели зид, и на измучено лице затворених очију положено на неки стари, бар на 7 мјеста закрпљен јастук. Кроз прљави прозор једва се видјео комад разапетог неба попрсканог крвљу, које је свједочило о борби сунца да не утоне у ништавило и не угаси се, да још мало продужи овај дан, и да још мало продужи један живот, тамо негдје, доле. И нигдје никакав шум. Као да је све стало.
Кажу, живот је добар, ако у току њега доживиш довољно занимљивих ствари да би се могао саставити један добар трејлер. И ево дана за свођење рачуна са самим собом.
Као дијете је увијек маштала о томе како ће је једног дана сви познавати, како ће је цијенити и цитирати у многим приликама. Али дјетињство јој је измакло, и изблиједило међу зидовима малог града, јер није имала по чему да га запамти. Ни сама није знала како, међутим, онда када је то најмање очекивала услиједио је судар са окрутним свијетом одраслих. Свијет неких сувопарних фраза, бројева, досадних информација које је као мала тек понекад слушала на дневнику врло нерадо, ју је прогутао. И даље је жељела да пише,да открије сваку тајну, сваки скривени страх људске душе, да покаже да разумије, да пружи утјеху тужнима, наду изгубљенима, да пробуди све оно лијепо у човјеку... И даље је била само мали човјек са великим амбицијама. Знала је шта жели, али није знала којим путем да крене.
Ишла је, увијек и само напријед, а увијек је бирала погрешан пут. Прошла је свуда, оставила је трагове својих стопа на сваком континенту, и питала се да ли је свуда гдје су јој трагови. Тако искидана на комаде, лутајући, трошила је свије дане, и није стигла да се запита гдје се затвара круг. Требао је неко да поспреми сав тај неред у њеној глави. Изгубила се у својим жељама, и никад није научила да се избори са стварношћу, није имала снаге ни смјелости за то, само се скривала, бјежала, све даље и даље, ко зна од чега...
И ево је сада, на самом крају, или на почетку круга. Одатле је пошла, и ту ће да стане. Вратила се у малу стару кућу у родном граду.
Љето се полако ближило крају кад је дошао тај дан.
Последњи сунчев зрак се предао. Свијећа у соби је још једном затреперила, а онда је настао мрак. Умрла је тихо, непримијетно, као што је и живјела. Умрла је, и сахранила све своје недосањане снове, недовршене књиге, заборављена од свих, и праћена само својом танком, изблиједјелом, уморном сијенком, која је једва дочекала тренутак одмора. Изгубљена. Крај.
Кажу, живот је добар, ако у току њега доживиш довољно занимљивих ствари да би се могао саставити један добар трејлер. И ево дана за свођење рачуна са самим собом.
Као дијете је увијек маштала о томе како ће је једног дана сви познавати, како ће је цијенити и цитирати у многим приликама. Али дјетињство јој је измакло, и изблиједило међу зидовима малог града, јер није имала по чему да га запамти. Ни сама није знала како, међутим, онда када је то најмање очекивала услиједио је судар са окрутним свијетом одраслих. Свијет неких сувопарних фраза, бројева, досадних информација које је као мала тек понекад слушала на дневнику врло нерадо, ју је прогутао. И даље је жељела да пише,да открије сваку тајну, сваки скривени страх људске душе, да покаже да разумије, да пружи утјеху тужнима, наду изгубљенима, да пробуди све оно лијепо у човјеку... И даље је била само мали човјек са великим амбицијама. Знала је шта жели, али није знала којим путем да крене.
Ишла је, увијек и само напријед, а увијек је бирала погрешан пут. Прошла је свуда, оставила је трагове својих стопа на сваком континенту, и питала се да ли је свуда гдје су јој трагови. Тако искидана на комаде, лутајући, трошила је свије дане, и није стигла да се запита гдје се затвара круг. Требао је неко да поспреми сав тај неред у њеној глави. Изгубила се у својим жељама, и никад није научила да се избори са стварношћу, није имала снаге ни смјелости за то, само се скривала, бјежала, све даље и даље, ко зна од чега...
И ево је сада, на самом крају, или на почетку круга. Одатле је пошла, и ту ће да стане. Вратила се у малу стару кућу у родном граду.
Љето се полако ближило крају кад је дошао тај дан.
Последњи сунчев зрак се предао. Свијећа у соби је још једном затреперила, а онда је настао мрак. Умрла је тихо, непримијетно, као што је и живјела. Умрла је, и сахранила све своје недосањане снове, недовршене књиге, заборављена од свих, и праћена само својом танком, изблиједјелом, уморном сијенком, која је једва дочекала тренутак одмора. Изгубљена. Крај.
Постави коментар
Без устручавања: