Лаж и мимикрија

Ношена ветром, као лист, лутала сам лавиринтом живота без икаквих очекивања, без имало наде да у том лавиринту негде постоји место за мене. Баш за мене. Сигурно место, одакле ме ни најјачи ветар не би могао помаћи. И онда, кад је први сунчев зрак по ко зна који пут зарио свој бљештави мач право у лице овој напаћеној земљи, угледала сам зидове града. Дошла сам овде сасвим случајно, мучена глађу и хладноћом. Сланој и испуцалој кожи је пријао онај сунчев зрак, и док се град лагано будио, ја помислих да је можда време да се и ја пробудим, и да је ово место за мене.
Гледала сам вас.. заправо не, гледала сам само ваше оклопе, само оно што је видљиво споља, онај мање битан део... Јер сте само то дозволили. А тако сам желела да завирим у унутрашњост, у ту бесконачност тајни, добро скривену у сваком од нас...  Видите, многи, чак много храбрији и јачи од мене се баш тога плаше. Такви немају појма шта пропуштају. Нису видели те скривене жеље, нанизане у нама у облику стаклених перли, претварају себе у камен својом безосећајношћу, и не знају како је добро плакати, онако гласно, јако, из дубине душе, како... Ма што да вам причам даље, свакако ми нећете веровати...
Гледала сам вас, желела сам да упијем овај град својим очима, и да он упије мене, да постанемо једно. Гледала сам вас, и запитала се, да ли је вредно труда...
Можда сте и ви приметили мене. А ко сам ја? Немам име, и не треба ми. Могу бити кост у грлу сваком ко не размишља као ја. Чудна, наопака, досадна, смета и гуши. Јесте, то сам. Кост у грлу. Не желим то, али у већини случајева тако бива.Ето, тако ме и запамтите, као што рекох име и презиме немам. То су глупа обележја која су измислили људи, а онда сами себе довели у заблуду и све више почели да верују да име (или презиме) чини човека, а не човек име. Мене зовите како год желите, онако како ме доживите, увек ћу се одазвати.
Која је сврха мог постојања? Ја знам да пишем. Или само мислим да знам. Заправо ја болујем од речи. Некад им се толико дивим, опчини ме њихова моћ, у глави почне да се појављује на хиљаде комбинација, мисли почну да се гомилају, а ја сам само човек, мали, обични, па некада не могу да се снађем да испљунем све те мисли које ме обузму, и оне почну да ме гуше. Дешава се и да се истрошим, па да данима не могу да напишем ништа... Чудна ствар је та инспирација... Једно сам сигурно научила: само прича која се пише искрено, од срца, може бити добра. Желим да опишем живот. Онакав какав јесте. Желим да опишем истину. Желим да све оне слике, заробљене у мојим очима, и све оне сакривене тихе осећаје преточим у речи. Ако то икада успем, знаћу да је вредело живети.
Ако можете, прихватите ме. Ако не можете, није ни важно. Ја сам вас прихватила, без обзира на то какви сте. Саживела сам се са овим градом... Нисам имала избора.

Свијећа поред кревета бацала је трепераву умирићу свјетлост на испуцали пожутјели зид, и на измучено лице затворених очију положено на неки стари, бар на 7 мјеста закрпљен јастук. Кроз прљави прозор једва се видјео комад разапетог неба попрсканог крвљу, које је свједочило о борби сунца да не утоне у ништавило и не угаси се, да још мало продужи овај дан, и да још мало продужи један живот, тамо негдје, доле. И нигдје никакав шум. Као да је све стало.
Кажу, живот је добар, ако у току њега доживиш довољно занимљивих ствари да би се могао саставити један добар трејлер. И ево дана за свођење рачуна са самим собом.
Као дијете је увијек маштала о томе како ће је једног дана сви познавати, како ће је цијенити и цитирати у многим приликама. Али дјетињство јој је измакло, и изблиједило међу зидовима малог града, јер није имала по чему да га запамти. Ни сама није знала како, међутим, онда када је то најмање очекивала услиједио је судар са окрутним свијетом одраслих. Свијет неких сувопарних фраза, бројева, досадних информација које је као мала тек понекад слушала на дневнику врло нерадо, ју је прогутао. И даље је жељела да пише,да открије сваку тајну, сваки скривени страх људске душе, да покаже да разумије, да пружи утјеху тужнима, наду изгубљенима, да пробуди све оно лијепо у човјеку... И даље је била само мали човјек са великим амбицијама. Знала је шта жели, али није знала којим путем да крене.
Ишла је, увијек и само напријед, а увијек је бирала погрешан пут. Прошла је свуда, оставила је трагове својих стопа на сваком континенту, и питала се да ли је свуда гдје су јој трагови. Тако искидана на комаде, лутајући, трошила је свије дане, и није стигла да се запита гдје се затвара круг. Требао је неко да поспреми сав тај неред у њеној глави. Изгубила се у својим жељама, и никад није научила да се избори са стварношћу, није имала снаге ни смјелости за то, само се скривала, бјежала,  све даље и даље, ко зна од чега...
И ево је сада, на самом крају, или на почетку круга. Одатле је пошла, и ту ће да стане. Вратила се у малу стару кућу у родном граду.
 Љето се полако ближило крају кад је дошао тај дан.
Последњи сунчев зрак се предао. Свијећа у соби је још једном затреперила, а онда је настао мрак. Умрла је тихо, непримијетно, као што је и живјела. Умрла је, и сахранила све своје недосањане снове, недовршене књиге, заборављена од свих, и праћена само својом танком, изблиједјелом, уморном сијенком, која је једва дочекала тренутак одмора. Изгубљена. Крај.

Данас сам срећна. Сија сунце. Не знам зашто је људима толико потребно сунце, а не знам ни да ли је то код сваког тако, али ја сам као гуштер, само бих се излежавала на сунцу.
Постоји још један разлог за ову моју изненадну промјену расположења. Добила сам синоћ од сестре једну малену свеску са оном Звончицом, ко ли је, није ни битно :) и некакве шарене оловке, и ријешила сам да поново пишем на папир. Гледала сам јутрос мој стари роковник, у ком сам писала прије него што сам направила први блог. Морам додати да за тим блогом и даље жалим, јер је био најбољи, и... Јој како сам тад писала! Јебига, то ми је било једно од најгорих раздобља у животу, а најбоље у писању! Не можеш писати добре приче кад ти је све потаман, не иде то. Али да се ја вратим на овај роковник од јутрос. Другачије је то, кад имаш папир под руком, кад га чујеш како шушка... Баш су ме некако савладале емоције.
И ето, сунце, разнобојне оловке, роковник, неки џез на радију, и шоља кафе. Савршено јутро! 

Сурово и подло сам избачена из колосијека и сада не знам да се вратим на прави пут. А моје мисли су права хаотична џунгла и када се једном изгубим са правог пута, ријетко се вратим на исти. Потребан је неко да ми пружи руку и поведе ме. Неко или нешто.
Примијећујем да сам се у послиједње вријеме доста промијенила. Постала сам апатична. Некада сам бјесомучно прекопавала живот до најбаналнијих догађаја тражећи инспирацију за писање у свему. Сада је немам, то је више него очигледно. Знам ја да је она ту негдје, у ваздуху и да је само треба ухватити али не успијевам. Ја сам као свијећа која догоријева и гаси се полако. Нестаје.
Одједном, дођу ми моменти када сам страшно храбра, спремна за борбу са бујицом ријечи која навире. И газим све пред собом; сигурна у свој корак и своју руку, јача од било чега на овом свијету. Могу бити све што пожелим. А онда... Празно! Схватим да немам шта да кажем. Носим терет, мисли су ми оковане и гледам како се пресијава змија која се све више савија око мене и стеже ме и дах ми се леди од њеног хладног додира. И опет видим : нестајем.
Сатенско небо се надвило изнад мене, теже него икада. И видим сажаљење у очима пролазника. Јесу ти људи увијек око мене, али унутра су само пролазници, тако страни и далеки. На храсту су некада стајали орао,славуј и сова. Они су ми били блиски. Вјеровала сам им. Прво је одлетјео орао када сам први пут посрнула. Нестао је међу облацима и са собом однио и моју моћ опажања. Након неког времена утихнула је и моја пјесма. Од славуја је остало само једно перо. Сова је још неко вријеме стајала и посматрала ме са искреном тугом у очима. А онда шум њених крила... Покушала сам да је ухватим и сачувам своју мудрост али онда сам погледала своју руку, црну од крви и осјетила сопствену топлоту сопствене течности сопственог тијела. Људи који су расјекли моју руку отсјекли су и храст. Од моје снаге и постојаности сам успјела да сачувам само неколико комадића пиљевине,али и њих је вјетар врло брзо одувао. И била сам сама на ивици провалије остављена вјетру на милост и немилост. Моја мала личност била је потпуно огољена и доступна његовој металној разарачкој шаци. И знала сам; нестајем.
Претварам се у прах и има ме свуда, а опет сам ништа. Када падне киша постаћу блато. Прљаво, љигаво, овратно блато које толико мрзим. Можда ми је ту и мјесто. А можда не заслужујем ни ту да будем... Како год, нестаћу кад - тад.
Пуцкетање гранчица под ногом ме враћа у стварност.Усамљена кап кише клизи низ мој образ. Подижем поглед и видим како изнад моје главе круже три птице. Ту поред шушкају густе крошње храстова. Хвата ме паника. Шта ако моје претходно размишљање није случајно...?! Шта ако се остварује?! Да ли је све већ готово?! Нестајем - овдје и сад!
Онима који се радују мом нестанку: Била сам ви. Била сам и обични досадни човјек. Мени се сада отварају нове могућности. Жалим вас који остајете у мраку и сивилу свакодневице. Било вам драго или не, у својој причи ништа не бих мијењала.