Лаж и мимикрија

Nakon što je neodlučno napustila udobnost naslonjače, stresla se gotovo neprimetno i povukla na gore teški vuneni šal koji joj je u tom trenutku skliznuo sa ramena.  Prišla je stolu i uzela jednu od onih beskorisnih stvarčica kojima čovek tako bezrazložno i suludo može robovati čitavog života. Razgrnula je teške plave zastore i sunce, koje se u ovakvim zimskim danima tako brzo predaje noći, je poslednjim snagama obasjalo stari nameštaj, vlažne zidove, njen ispružen dlan i malu kuglu na njemu. Kao da je oživelo to malo stvorenje unutra, kao da je svakog časa moglo da poleti i nestane iz ove sobe,  i iz njenog života. na momenat se učinilo tako, ali ona ga je imala tu u šaci, oči su  mu bile prazne i ukočene, lice bezizražajno uprkos svim onim sećanjima koje je pogled na to lice trebao da pokrene u njoj.
"Moj drug iz detinjstva život posmatra škrto, vidi nebo i zemlju..."
Malo stvorenje iz kugle je jako kratko uspelo da zadrži njenu pažnju, spustila je dlan i zagledala se u horizont... Ograničen starom napuklom zgradom preko puta. I uvek joj se vraćala ta misao o nedorečenosti koju je nastojala da pronađe u svemu, a tako retko joj je to uspevalo. Savršeno ograničena mesta, događaji, ljudi, emocije, čak i pretpostavke su je davili čitavog života. Zato je valjda uvek više volela ono što se moglo dogoditi nego ono što se događa, ono što je mogla čuti nego ono što čuje, ono što bi mogla biti nego ono što jeste.
I nije znala da li je to u redu, ali uvek se osećala više vezanom za one koji su je puštali da ode i da se vrati kad to poželi, nego za one koji su nastojali da je za sebe neraskidivo vežu. I uvek je jače želela ono što joj je izmicalo, nego ono što joj se nudilo na tacni.
"Koji laže i voli... Mi smo nekad daleki..."
Nižu joj se u glavi fragmenti nekih stihova, neka razmišljanja koja nikad nije izgovorila niti napisala, i koja je valjda nastojala da saseče u korenu kada su se javila. A ljubav... Pa često se pitala kako to drugi posmatraju ali, ja ona je nije videla kao kamen koji nosiš oko vrata. Kada nas život vuče na dve različite strane, kida, i razdvaja, a mi i dalje pružamo ruke jedno prema drugom... Tako je ona zamišljala. Čak i kada je pronašla osobu sa kojom bi duže ostala, volela je bezazlene laži, sitne varke, igre, volela je da se izgubi i nestane... Da bi imala gde da se vrati, da kaže: "Nedostajao si mi", i da još više zavoli.
"Pitam ga da li zna da je nevažno što si otišla..."
I stvarno je morao biti poseban kada je dlučio da se poveri njoj, onakvoj kakva se svima činila, ledenoj, dalekoj, njoj od koje su obično očekivali samo podsmeh. A on je juče, slučajno ili namerno pogodio baš na ono mesto oko koga je naporno gradila zidove i kule, zatrpavala ga, pokušavala zašititi, koliko od drugih, toliko i od same sebe. Rekao je da mu se još ponekad javi iako je - odlučila, da ga nervira što se pretvara da je sve u redu, da ne može ništa da joj obeća, ali da isto tako - ne može da je pusti. Prećutala je to, ali ni ona ih još nije pustila.  Ni jednog. I nikada neće. Prokleta nedorečenost koju ju jednom trenutku mrzi do krvi, a već u sledećem beskrajno voli nas drži vezane, ma koliko nam se činilo da se vremenom udaljavamo. I ne bi valjalo da je nema. Kidali bi komadiće svog života i odbacivali ih i šta bi na kraju od svega ostalo? Krpice. Stvarno nije važno što je odlučila, nikad te neće pustiti.
Pa šta ti, druže, posle svega ostaje? Šta nam svima ostaje?
"Ostaje mi to što se volimo, što se još volimo... "
Odmahnula je, a malo bezizražajno lice u kugli je spalo sa dlana i otkotrljalo se u neki mračni ugao sobe. U neki još neistraženi, nedorečeni ugao...

Позивница за бал. Напомена да би требало да стави маску.Питала се зашто би ставила маску, кад једну већ носи. Уопште, сва та господа која ће се вечерас тамо појавити, са својим манирима, урокљивим погледом, држањем као да им је неко у гузицу забио веш-мотку, чистим оковратницима и речитошћу која, упркос чињеници да је годинама вежбана, код већине није прешла ниво дванаестогодишњака; свакодневно носе маске. Само са маском се и препознају. Права лица одавно су скривена.
Знала је да се даме већ утежу у мидере (од чега ће им дах бити кратак, а говор искидан као лајање пудлице), преко прљавог веша навлаче нове  чисте хаљине (потајно надајући се да ће баш та, њена, бити најлепша), и додају још једну маску, на ону већ постојећу. Па, нећу да кварим игру, рекла је себи. Навукла је маску и пошла.
Тек кад је била надомак двора, сетила се да би се на вратима требало представити. Који псеудоним да узме? Није било времена, па је рекла прво што јој се нашло у глави тог тренутка. Г-ђа Виљари, рече момку који је био на вратима ни не погледавши га (цело вече ће ринтати ту, отварати врата док утегнута и нафракана господа пропарадирају, гледати им леђа, а за то ће му ујутру као кучету бацити комад хлеба). Па зашто бих га гледала, ја ловим крупне зверке. Насмејала се сама себи на то "зверке", ово ће пре бити сламната пољска страшила него зверке.
Закорачила је у салу, а онда на трен застала, да разгледа. Господа се гурала око великог стола. па да, не дај Боже, да се неко случајно врати кући гладан. Прво обогатити своје залихе масних наслага, па онда све остало. Штета само за чисте оковратнике. Маст им цури низ образе и врат.
У другом углу, музичари жмиркајући отегнуто свирају неку мелодију, и једва се држе на ногама. Дане проводе са циганкама у близини пијаце. Пијана стока. Пар лампи оживљава сенке по сали. Сенке су добра ствар, сенка никада нема маску. Мљацкање господе за столом скоро да је гласније од музике.
Па, сада кад смо све лепо разгледали, бал може да почне.
Даме и господо, борци за фотеље и пуне стомаке, за правду - само у случају да та правда иде вама у прилог, за истину - која ће вас заобићи, за успех - па макар газили и по лешевима... Драго ми је да вас вечерас - не видим- .
Вечерас ћу бити све оно што јесам, ово што видите на мом лицу није маска, из овога ће проговорити све оно што ја свакодневно прећутим. Волела бих да сви ви урадите исто. Лепо ћемо се забавити. Па уместо што свакодневно гледамо ко какву улогу игра, хајде да вечерас видимо ко какав живот живи.
Добро вече.
 "Свако време остаје у сећању вршњака својих као време лудости, страхова, ил' радости,ал' оно што му даје сјај, то је неко друго време..." Тако ће ваљда и ово наше време, и ове наше потезе, наше маске и улоге, боље оценити неки нови глумци у будућности, можда искренији, а можда још намазанији, ко ће знати... Шетала је великом салом, без циља. Ни за шта није била посебно заинтересована, све је то мање - више већ виђено. Питала се да ли ће се на овом балу десити нешто занимљиво, или ћемо сви само прошетати своје тоалете и маске. Све више је њен ум опседала помисао на малену собу, ни близу овако сјајно уређену као што је место на ком се налази, али собу пуну искрености и топлине. У тој соби су њени трагови, заробљен њен дах, и свака мисао. У тој соби је и велико огледало, једино пред којим не мора да носи никакву маску. Желела је да оде кући, попије чај, и ушушка се у свом кревету...
Још увек ломећи се, да ли да иде или остане, несигурним корацима је кренула ка излазу. Осетила је на себи нечији упоран поглед, и то ју је страшно нервирало. Ипак, поред врата се окренула, и вратила се у салу. Била је знатижељна, и хтела да открије ко је тај дрски човек, и из ког разлога је тако гледа. Претварала се да и даље немарно шета, али то што је радила, била је далеко од немарности. Сва њена пажња била је устремљена на њега. Крајичком ока регистровала је сваки покрет,  покушавала да примети нешто што би га открило. Авај, дебели буржуји су сви тако слични. Крупан, сво своје сало је једва спаковао у црно одело. Кретао се као да је целу земаљску куглу држи на свом длану. Гордост му није узела за зло, иако је грех, и сама је често била горда.  На лицу бела маска, и светлуцање ситних очију. Гутао ју је тим очима.
Утапала се у својим мислима, кључао је бес и презир у њој, када јој је размишљање прекинуо гласан тресак и ломљава. Стакло једног од великих прозора у секунди се скршило попустивши пред налетом - нечега што је улетело у салу, пролетело баш поред главе "господина" који ју је загледао и пало мало даље, прекинувши његове и њене мисли, као у осталом и мисли свих присутних, ма у ком правцу биле окренуте. Следећег тренутка, сви су запањено гледали поломљен прозор, и предмет који је пао на под. Она помисли да је штета што је промашио ту белу маску...


(Још једно парче рол плеја. Штета да се баци :) )

Спавала би само по пар сати, тек толико да скрати агонију ових ужасно дугих дана... А онда би немир и слутње који су се увукли у њу дочекали и са оне друге стране реалности, још већи и страшнији, и будила би се измучена, пре свитања, тешко дисала у мрачној соби, размишљала о свему ономе што је веже за Рудник, и ономе што је вуче негде далеко. Вагала је данима, размишљала да ли има снаге да пресече све везе и крене у непознато. Плашила се свог новог корака, била је несигурна, а то нешто, једино вредно у њеном животу ју је јако вукло.
У таквим јутрима, најчешће би је посећивало једино сећање које је понела из детињства. Од неког старца је чула Мит о птици, и ко зна зашто, баш то је остало урезано у њеном сећању заувек. Шапутала би :
"Ко у раменима осећа земљину тежу
Као прикривени бол,
Припада потомству оних што су у древна времена
Знали за вештину лебдења:
Оној потпуно друкчијој врсти наших предака,
Не ових што нас досежу крвљу изнутра,
Већ неких прозрачних што нас дотичу само споља,
Уснама златним као вечност..."
"духови", како је она доживљавала и називала послугу, јер је била свесна њиховог постојања само чулом слуха, су већ били устали, дебела куварица је тромо у својим тешким кломпама лупала по поду у кухињи. "Сада ће мачак" рече себи, а онда се зачуло гласно отегнуто "мјаааааааааааау", затим је замислила огромну гомилу шерпи како се урушава и уз прасак пада по поду, па је и то пропратио звучни ефекат од доле, из кухиње, онда се насмеја и рече: " А сада и куварица" и до ње поче да допире пискави глас који је бесно псовао мачка и малог вратара који га свако вече пусти у кухињу. И тај сценарио се понављао сваког јутра. По навици је одмах након тога устајала, облачила се, и силазила доле. Мит о птици је остајао у мраку њене собе, заборављен до вечери.
На столу би је чекала кафа, пила ју је у друштву дебелог црног мачка, оног бегунца из кухиње, који је пре само пар минута измакао пред метлом бесне куварице, и сада уживао у свом тријумфу. Обично би појео сав њен доручак, она није имала воље за то.
Када су први зраци сунца почели да се спуштају на град, упутила се према кабинету јавног тужиоца. Нерадо је ишла тамо, тај посао јој је задавао само главобољу. И поред свих својих проблема, морала је да се посвети проблемима других, а овако расејаној, то јој је тешко полазило за руком. Овог јутра на столу ју је дочекало писмо. Није морала ни да погледа потпис, знала је од кога је. Извесни господин је био толико депримиран што се са његовим случајем "отеже" да ју је свакодневно затрпавао писмима. Кратко је погледала писмо, а онда га бацила на гомилу сличних, од истог господина. Уздахнула је, а онда узела перо, решена да оконча ту фарсу, и скине га са врата. Већину дана би провела ту, затрпана гомилом папира, читала разне смешне и тужне изјаве, а ништа од тога је није дотицало. Ту, на радном месту би била као нека машина која механички извршава задатке, и само је чекала да се врати кући, и да поново има своју самоћу и мир. Мир, или немир, није ни било важно, већ је била навикла,  да је то нешто изнутра мучи покушава да се ослободи, отргне и повуче је.
Предвече се вратила кући, у пролазу добацила да је не очекују на вечери, и попела се у своју собу. Отворила је ормар, и негде у из дубине извукла завежљај са пар хаљина. "Спреман за пут", рекла је, " а ко у раменима осећа земљину тежу као прикривени бол... Ослободићу се!" Осетила је како се са њеног срца одронила огромна стена и пала у понор. Након што је донела одлуку, осетила је огромно олакшање. Измучена и исцрпљена, заспала је на поду, са завежљајем у рукама...
"Негде далеко у брдима као да је због мене и због птице нешто плакало. Киша."

Сутрадан око поднева, Кошчица је корачала према шуми у друштву свог верног пратиоца, дебелог црног мачка ког је назвала Рекс (и заиста, он је био краљ на имању, вукао је за нос особље, сваког појединачно, а њој би се мазно мотао око ногу, гледајући је својим крупним зеленим очима, и увек би је купио тим погледом, па је за све своје несташлуке пролазио некажњено). Волела је тог мачка због његове дрскости и сналажљивости, и због чињенице да ће животиња, за разлику од човека, ако је нахраниш увек остати лојална.
Корачала је , а имала осећај да се земља под њом урушава, и да ће сваког часа пропасти. Дланови су јој се знојили, а она је стезала хаљину, тако да се чинило да ће је сваког часа поцепати. Када је испод храста угледала прилику у црном, усправила се и потпуно променила израз лица, тако да је изгледала хладно и смирено. Сигурно је закорачила према њему. Након свега што јој се издешавало, решила је да  никада не сме приуштити људима тај луксуз да осете страх и несигурност у њеним очима. Пришла му је сасвим близу, и иако сасвим усправљена, била је нижа од њега за главу. Црна капуљача му је била навучена чак до носа, тако да није могла да га види. Уследио је секунд непријатне тишине, који јој се чинио као вечност, а онда је човек проговорио:" Ништа нисам успео да урадим." Није се померила, али у крајичку ока је засијала суза, као плод беса и очаја који су у секунди планули у њој. Од туге више није плакала, и престала је да броји дане откад је с њом била  "на ти". Човек јој спусти руку на раме и додаде: "Жао ми је.". Окренула се без речи, и кренула према граду. Док је ходала сломљена, није могла да се одупре помисли да је овај човек подсећа на неког, а исто тако није могла да одговори себи на кога. Баш у том тренутку затекла се пред вратима једне механе, и решила да уђе, требало јој је друштво да бар на кратко потисне оно што је мучи.
Већ на вратима је задовољно  приметила да је механа скоро пуна, било је ту много познатих лица. Поздравила се са свима и села за један сто у углу, држећи мачка у крилу. Људи су причали о разним темама, шалили се, смејали... А онда је чула:" То што су урадили је потпуна лудост. вратиће се о светом никад..." Бесно је скочила, тако да је јадни мачак свом тежином треснуо на под. Сви погледи били су упрти у  њу а она је подигла мачка, добацила: " Одох ја, здраво" и излетела из механе као метак.
Касније, у својој соби, поново је размишљала о оном странцу... Сетила се свог сапутника, кад је тек долазила у Јагодну. Учио ју је да чува достојанство, да опстане у опасном сценарију званом живот, да се избори са људима, и што је најважније, да машта и да буде слободна. Овај странац је био сличан њему. Али не, Образ је давно мртав. Одмахнула је руком, и рекла себи:"Глупости".
Мачак је ушао у собу а она се осмехнула и подигла га на кревет.
Г-дин. Рекс је лењо облизао неколико капљица млека које су му остале на брковима, и задовољно почео да преде.  Кошчица је, непомична посматрала таваницу. Њену свест преплавио је мрак, ватра, и ништа. Осећала се као да лебди. Пријатно пуцкетање ватре и предење су је умирили, и необично брзо је утонула у сан.
Чудно је сањала. Вода је надолазила, а немоћне травке су се повијале под њом. Уз гласан хук их је прекрила, у року од неколико секунди. На површини воде огледао се сунце, милион искрица се поигравало као да је некако вештачки и сувише карикириано покушавало да прикрије слабост траве, испод. Стајала је непомична. Река блиста испод чизама, чиста вода... Мало крвава. Угледала је пацова, и иако се свим силама трудила да га отера, њега то уопште није дотицало. Мирно је дошетао до ње, загледао јој се у очи, а онда проговорио: "Морам признати, истина је то што си чула. Волим да се купам.".
Наизглед смешан сан ју је узнемирио. До јутра више није могла заспати. Чинило јој се да из сваког угла собе долазе пацови, да су свуда у кревету, да ходају по њој... Није имала снаге да се помери. Прогањао је тај човек - пацов. Знала је да је и овај сан био резултат њене грешке, када је допустила јој да се он увуче у мисли.
... Пар ноћи касније пробудила ју је галама... Обично миран, чак и по дану успаван градић, био је на ногама. Војска се спремала за полазак.
Још увек сањив, њен поглед је лутао по соби. Рекс је спавао склупчан поред њених ногу. Мрзовољно се извукла из кревета. Ово су били тренуци када јој је потребно друштво - да би сву своју заједљивост и сарказам на некога истресла. То је ваљда и био разлог што ју је послуга у последње време избегавала... Па пошто није било кандидата за њено вербално малтретирање, навукла је хаљину и пошла. Дужност зове.
Након неког времена седела је на камену, са лицем окренутим небу, препуштајући се пољупцима сунчевих зрака. "Учинићу да будеш већа од сунца и неба.." - присећала се. Заједљив осмех прелетео јој је преко лица, остављајући блесак на површини воде да живи још неки трен. Тишина... као да је сама на свету. Пријало јој је, и препустила се сећањима... Смедерево - град у коме је све почело. Из блиставе површине језера изронио је лик њеног пријатеља. Шум воде звучао је у појединим моментима као његов глас. Пре неког времена, када се сусрела са странцем, и помислила на њега, јавио јој се у сну. "Грешиш" рекао је, "Образ није мртав. Никад не смеш дозволити да буде". Да... образ се чува. Образ пре свега. Ко зна колико пута јој је то рекао, на њиховом кратком путовању. Причао јој је да је познавао њеног претка, прљаву дивљакушу из шуме, са дубином у очима, и чистим срцем. Звала се Пикова дама. Сахрањена је, рекао је, баш ту у околини језера. Тачно место зна само он... На тренутке ју је обузела радозналост, желела је да сазна нешто о себи, о прошлости, да продре у суштину свог постојања, и постојања њеног јединог, донекле познатог претка... А онда као да се уплашила. "Нека мртви почивају у миру, време предака бледи... Можда је и боље немати корен у оваквим околностима. Била сам само своја и није ми требао нико. Сада сам његова, и треба ми више од свега, али је далеко. Ако ме ишта убије то ће бити ово чекање и неизвесност." - размишљала је загледана у плаво пространство, пред њеним очима су се смењивали ликови, одзвањале речи, још једном је поновила Мит о птици, одлутала далеко...
Рибари су почели да долазе, парали су кристалну пвршину воде своји старим поцрнелим чамцима, њихови узвици су разбили тишину на хиљаде комадића, и она се изгубила негде у тами жбуња поред језера. Кошчица је устала и кренула. Уз пут је схватила да је у журби и хаосу ноћас, заборавила да понесе новац са собом. Требало се снаћи, и зарадити нешто... Цео дан није јела. Па добро, биће занимљиво. Кренула је у сусрет великом граду, и изазовима које он носи. Између осталог, човек - пацов живи овде. Можда је време да разјаснимо неке ствари. Заједљив смешак поново блесну на сунцу.

"Пожури", рекао је, " воз креће за пет минута", грубо је ухватио за руку и повукао. Пробијали су се кроз масу људи, саплитала се, давала све од себе да га стигне, стезала једном руком његову руку, а другом парче папира. Само на часак је погледала на стари прашњави часовник чије су се казаљке ко зна од када мучиле на пет до дванаест, а онда схватила да је изгубила сапутника. "Па добро, опраштам се од свега што ме подсећа на прошлост, и боље је што ће и он остати у тој, од данас закључаној, кутији", помислила је, а онда се изгубила у утроби те гомиле гвожђа и паре.
Крпа која је на њој висила некад је била црвена сатенска хаљина коју јој је мајка сашила, њена прва хаљина за свечане прилике. Прва, и једина, сад је формом подсјећала на све друго, пре него на хаљину. Црвено значи радост, али овој тканини је већ одавно било тешко одредити боју. Измијенили су је слојеви прашине, блата, мрље различитог поријекла, које би она кратко дефинисала ријечима: "од живота".
Посматрала је како кроз прозор у супротном правцу пролазе мале сиротињске кућице, испуцалих зидова и кривих кровова, огољено дрвеће и баре, опраштала се са добро познатом мочварном равницом, и остављала комад свог живота потопљен у њој. Размишљала је о томе како она одувијек иде у супротном правцу. Супротно од стварности. Можда је то и проузроковало ове тешке и болне сударе са истом. Можда ће сада, бјежећи од свега, остављајући године да их прекрије прашина, да зарасту у траву или да их поједу скакавци, управо још више утонути у њих, и поновити исте грешке. Сјетила се папира у руци, и поново прочитала добро познате ријечи:" Ако се усудиш да ствараш, мораш имати доказа да исту ствар још једном дотичеш први пут". Сада је требало створити нови дан, нови живот, нову себе.Ако је до сада и било корак напријед - два назад, сада је вријеме да промијени кореографију.
Сањала је о стијенама окупаним сунцем, и бескрајном плаветнилу мора. Већ је видјела пред собом кућицу на обали, у малом рибарском насељу. "Нећу носити хаљине, и не постоји специјална прилика, цијели живот нам је дат као једна посебна прилика". Испланирала је све до најситнијих детаља, склапала сегменте свог живота у један нови мозаик, а онда утонула у сан...
"Нема даље, одавде можеш само назад" викну неко, па се изгуби. Изашла је из воза, стала непомично и гледала... Тежак облак се надвио над равницом, и чинило се да ће сваког часа киша. "Далеко је море" помислила је, и шљапкајући по мутним барицама кренула у потрагу за својим новим домом. Иза грања се назирало пар накривљених кућица начичканих око мале цркве. Јак вјетар понесе папир из њене руке.
"Ако се усудиш да ствараш, мораш имати доказа да исту ствар још једном дотичеш први пут"

У јутарњој измаглици, на раскршћу, вукла је кофере: један пун планова и амбиција ; други пун илузија и снова које је облачила да би се сачувала; и трећи, најтежи, у коме је згужвано дријемало оно што је прошло, оних нешто мање од двије деценије живота, узроци и последице, коријени, оно што је кочи и што је истовремено гура напријед, сјећања...
Стакласта површина језера, још увијек миришући на ноћ, проткана заосталим сребрним мјесечевим нитима изњедрила је лик плавокосог дјечака... Тако познатог.. Као да га је некад, много прије, заробила у крајичку ока, да ли у сну, или на јави, није могла да процијени...Да ли је припитомио ову лисицу у неком од прошлих живота?
Ноћи су овде дивље, пуне странаца, са зидом у очима. Тај човјек - кактус, кога је родила стијена, то је била она... Ма колико се трудила да побјегне, да се сакрије, ма коју маску ставила, увијек се враћала оном најгорем у себи, показивала би се дрска, сама себи довољна, "зло од жене" рече неки тамо Митоман. Неки тамо.
И шта хоће тај Мика Антић? "Дај пусти ме, не мо'ш тако царе"! Дјевојчице јесу смијешна, округла, пјегава и кратковида створења... Највише кратковида... Тај ју је нитков тјерао да пише... У осталом, само ниткови и знају шта је поезија, је ли тако? А то, "пробаш и успеш", то је лагао. Мали камени ноктурно ће поново да загосподари њеним чулима... И разбиће је. Она ће онда да устане из праха, још црња, још више зла. Још лакше ће се играти ријечима, забадати их као ножеве, тамо гдје највише боли. То је увијек знала да процијени.
А гдје ћеш ти сад, госпођице? Види колико је сати. Тај твој сат много жури, или ти много заостајеш. "Хоћу душу" добаци неко из гомиле; "Хоћу тијело" врисну наркоманка на поду. Шта хоћеш ти? Шта?
Шта хоће сви? Гомила лица, понеко име би и запамтила... И гомила очекивања која су је прогањала. Није знала како да убије тог Сизифа у себи, а толико је жељела... И зато је пажљиво узгајала та своја два трна... Стаклено звоно су давно украли. А она је изгледа била обична ружа, слична стотинама хиљада других, не та... Нико је није припитомио. Изгледа да није.
Преостајало јој је само да чека Косаче, и да се нада да су још далеко... Ти Косачи...

Замисли један облак. Сада замисли себе како сједиш на њему. И замисли горе, изнад, рибе лете у трави. Замисли један велики црвени цвијет како гори у води. Замисли хиљаде и хиљаде тонова који су те преплавили у тренутку; и још хиљаде и хиљаде мириса и хиљаде и хиљаде боја. Дајем ти слободу, тако да сама можеш створити нови свијет и у њему сложити ствари онако како ти желиш. Читава Земља може стати на твој длан. Само затвори очи и замисли.
И видјећеш једном, показаћу ти: тамо негдје далеко, далеко, иза седам брда, иза седам мора, живи једна дјевојчица. Познајеш је много боље него што можеш да замислиш. Не, немој да се буниш и да говориш како је немогуће - па већ смо видјели да је у овој причи све могуће, и у осталом, сад ја причам, а ти ћутиш! Дакле, та дјевојчица изгледа сасвим, сасвим исто као ти. Заробљена је у теби. Жели слободу. Зато што она, за разлику од тебе, има снаге да мијења свијет. А ти си кул, и о свему овоме немаш појма. Сада сама просуди да ли је то у реду. Зашто је не пустиш?! Видјећеш, касније ћеш бити поносна на њу.
Гдје сада идемо, одлучи сама. Само, молим те, немој да ме ставиш у чашу јогурта или сока од вишње. Толико сам тога попила ових дана, да ми је мука при самој помисли. Зашто не бисмо, на примјер у ватру?! Да, у ватру! Да се дружимо са оним маленим искрицама! Оне су тако пуне живота!
Шта, чему тај осмијех?! Чему та радост?! Нема ничега. Не радуј се без разлога, сбве је тако сиво и обично. Па, сјети, се, само смо замишљали. Хах, насјела си!