... Или можда нешто сасвим друго
Објавио Anne Boleyn , недеља, 13. мај 2012. 11:00
Ноћас је опет била олуја. Опет су се крошње под прозором савијале под ветром, опет су муње парале небо и на тренутке осветљавале малу собу, пар папира са неким набацаним речима, скицама птице, сунца, брода... Она је лежала на поду, посматрала мистериозну игру сенки по зидовима, тонула у звуке ритмичног лупања по прозору. Безброј капи се обрушавало на њу, претећи да опере и избрише све. Рат. И схватила је да је време да каже збогом.
Проживљавала је ову ноћ изнова и изнова, по ко зна који пут. Сувише га је волела да би га се одрекла, и сувише га је волела да би наставила. Остајала је тако, негде између, губила се у свом страху и ишчекивању. Шта је следеће?
Мутан поглед, у оку цео један свет, а иза кулиса - ништа, тама и тишина. Овај простор је увек био једно велико бојно поље. Увек се ратовало, отуда ваљда и њена склоност да увек ратује сама са собом, унапред знајући да сваку битку губи.
Сећала се, као мала се играла у једном дворишту где је у Другом светском рату било Немачко гробље. Деца су ту копала, влажна земља се лепила на њихове руке, штапове, лопате, опомињала, трудила се да овим људским рушевинама сачува миран сан, а њен отужан мирис давао је свему томе неки, свечан тон, уколико је то уопште било могуће. Копали су свакодневно, то је био омиљени вид забаве. Понекад би и ископали неку кост, онда би се сви окупили око тог трофеја, загледали га, проучавали пар минута, а касније одбацили, и постајала би храна неком прљавом уличном псу.
Чинило се да се мржња не може угасити. Није разумевала све то. Није ни желела да разуме, само да се склони и сакрије.Зато је почела да измишља једну скривену, само своју стварност, да би имала где да преноћи. Временом је потпуно раздвојила само свој, унутрашњи, и овај други спољашњи свет, ког је одбацивала, и који је одбацивао њу. А онда би се, тихо у ноћи, тако да нико то не примети, ови светови страховито сударали, преламали, крварили, кидали, уништавали...
Устала је и скупила папире. Записала је:
"Овај пут те нећу молити. Не зато што то не желим, не зато што ми не требаш, не зато што сам превазишла. Само зато што волим да противречим. Признаћеш, најмање си очекивала да ћу да се сложим са тобом. Е па, слажем се.
Питали су ме: " Да ли те ишта у животу уопште одушевљава?" Знаш, рекла сам уметност. И да, веровала сам да си ти једини начин да сачувам себе. А знаш шта си ти? Ти си једна стара подла девојчура, ти си лаж, ти си ништа!
Робовала сам ти, дивила ти се, хтела да те упознам, цедила сам срце у сваку написану реч. Нека се овде заврши."
Први зраци сунца су продрли у собу. Напољу су цвркутале птице. Спавала је, на поду, поред гомиле папира. Прошло је. Погледај, смеши се!
Luda si. :D Al' fino je, skroz. Sviđa mi se. Samo... Ovakav kraj sam očekivao od početka. Postala si predvidljiva. :P