Лаж и мимикрија

Мала Ана је увијек постављала чудна питања. Она досадна бића која називамо одраслим људима никада нису могла дати одговор ни на једно од њих. Мала Ана се питала каквих предности има тај њихов једнолични живот без икакве жеље за сазнањима и открићима , зашто потцјењују њен, и зашто јој увијек говоре како је још мала и ништа не зна, а ни у једном моменту нису показали да они "велики" знају нешто више, напротив. Она је јако интензивно проживњавала свако своју недоумицу, то ју је мучило и није јој давало мира.
Мала Ана је жељела да сазна које је боје живот. Већина "великих" људи је одбила да јој одговори на тако глупо питање. "Како би живот могао имати било какву боју. Живот је живот, и то је довољно, нема потребе више размишљати о томе. Дијете прича свашта, већ сутра ће јој пасти још нека глуост на памет, као што је има ли зелене крви, или може ли се ходати по облаку". А онда је мала Ана најзад чула одговор на своје питање.
Тог дана је сама изашла на улицу, иако су јој родитељи то изричито забранили. "На улици има свакаквог олоша, могло би свашта да јој се деси." Мала Ана је вољела улицу. За њу је улица представљала слободу, безброј могућности, читав један мали космос открића.То мјесто је представљало  могућност избора, долазила је и одлазила кад је хтјела; и никада до сада није помислила да је то нечији једини дом, неминовност, и како су то одрасли вољели рећи "сурова реалност". То је било мјесто на коме је од једног прљавог старог човјека пронашла одговор на своје питање. Тај човјек је у њој истовремено изазвао страх и радозналост. Човјек коме је, осим пуних џепова сна, улица била све што је имао. Када је погледала његове очи, страх и нелагодност су нестали. Осјетила је извјесну блискост, пришла и питала га :"Које је боје живот?". Човјек се мало замислио, а онда ју је погледао у очи и рекао:"Које је боје огледало?". Мала Ана је покушала да га пита ште је тиме хтио рећи, али није стигла то да изговори када је човјек рекао:"Немој ништа да ме питаш. Када дође вријеме, разумјећеш. Вјерујем да хоћеш.", устао и отишао. Иако тада није разумјела, мала Ана је добро запамтила ове ријечи, вјерoвала је да ће некада успјети да схвати. Вријеме ће показати.
 Прошло је од тог дана много година. Мала Ана више није била мала. Проживјела је много тога. Изградила је каријеру глумице коју су јој околности у земљи уништиле. Упознала је неколико занимљивих мушкараца, али, игром случаја, свако од тих познанстава брзо је неславно завршавало. Људи су је осуђивали, били згађени, избјегавали је јер је била овисник, а она је на то одговарала да је много занимљивије ко се богати продајући наркотике него ко је конзумент. Сматрала је је да конзумент може бити само обиљежје притиска времена, и ништа друго. Вратила са на ону исту улицу из дјетињства , само, овог пута ју је видјела другачије. Сви ти прљави људи, блато и бетон више нису били могућност избора, све се окренуло, сада је то била њена сурова реалност, више није посматрала са стране, гушила се у том блату и мраку који је из дана у дан гутао по неког од њених пријатеља. Није била религиозна, вјеровала је у случај, који је, како је она вољела рећи, златни рез вјечности у времену; вјеровала је у снагу воље; и вјеровала је у умјетност. Некада је вјеровала, а сада је увиђала како из дана у дан губи вјеру, и након три филма, неколико награда, након што је дотакла небо и вртоглаво пала на дно, могла је само рећи:"Моја земља ме се више не сјећа". Ето, тако је живјела Ана.
Онда је дошао Дан. Онај дан о коме јој је човјек са улице причао. Дошло је вријеме да схвати. Видјела је ону исту радозналу дјевојчицу, као да није прошао ни минут од тад, како јој прилази. Дијете је рекло: "Заборавила си које је боје огледало. изневјерила си ме. Постала си једна од њих, обичних досадних људи који ништа не знају и ништа их се не тиче", а затим нестало.
Ана је схватила. Огледало је онакво каквим га ми обојимо у зависности од тога шта обучемо. И живот је такав, добија оне боје које му ми дамо, и нема судбине, постоји  само наша способност или неспособност да узмемо свој живот у своје руке. За Ану је то био дан два велика открића. Прво је било које је боје живот, а друго да је закаснила. Њен живот је већ одавно измакао контроли, и ту више ништа није моло да се уради.
Тог истог дана Анино срце је престало да куца. Људи то називају смрт. Она би то назвала прелазним периодом.  Да ли ће у следећем животу бити буба?!