Лаж и мимикрија

Ноћас је опет била олуја. Опет су се крошње под прозором савијале под ветром, опет су муње парале небо и на тренутке осветљавале малу собу, пар папира са неким набацаним речима, скицама птице, сунца, брода... Она је лежала на поду, посматрала мистериозну игру сенки по зидовима, тонула у звуке ритмичног лупања по прозору. Безброј капи се обрушавало на њу, претећи да опере и избрише све. Рат. И схватила је да је време да каже збогом.

Проживљавала је ову ноћ изнова и изнова, по ко зна који пут. Сувише га је волела да би га се одрекла, и сувише га је волела да би наставила. Остајала је тако, негде између, губила се у свом страху и ишчекивању. Шта је следеће?

Мутан поглед, у оку цео један свет, а иза кулиса - ништа, тама и тишина. Овај простор је увек био једно велико бојно поље. Увек се ратовало, отуда ваљда и њена склоност да увек ратује сама са собом, унапред знајући да сваку битку губи.

Сећала се, као мала се играла у једном дворишту где је у Другом светском рату било Немачко гробље. Деца су ту копала, влажна земља се лепила на њихове руке, штапове, лопате, опомињала, трудила се да овим људским рушевинама сачува миран сан, а њен отужан мирис давао је свему томе неки, свечан тон, уколико је то уопште било могуће. Копали су свакодневно, то је био омиљени вид забаве. Понекад би и ископали неку кост, онда би се сви окупили око тог трофеја, загледали га, проучавали пар минута, а касније одбацили, и постајала би храна неком прљавом уличном псу.

Чинило се да се мржња не може угасити. Није разумевала све то. Није ни желела да разуме, само да се склони и сакрије.Зато је почела да измишља једну скривену, само своју стварност, да би имала где да преноћи. Временом је потпуно раздвојила само свој, унутрашњи, и овај други спољашњи свет, ког је одбацивала, и који је одбацивао њу. А онда би се, тихо у ноћи, тако да нико то не примети, ови светови страховито сударали, преламали, крварили, кидали, уништавали...

Устала је и скупила папире. Записала је:

"Овај пут те нећу молити.  Не зато што то не желим, не зато што ми не требаш, не зато што сам превазишла. Само зато што волим да противречим. Признаћеш, најмање си очекивала да ћу да се сложим са тобом. Е па, слажем се. 

Питали су ме: " Да ли те ишта у животу уопште одушевљава?" Знаш, рекла сам уметност. И да, веровала сам да си ти једини начин да сачувам себе. А знаш шта си ти? Ти си једна стара подла девојчура, ти си лаж, ти си ништа! 

Робовала сам ти, дивила ти се, хтела да те упознам, цедила сам срце у сваку написану реч. Нека се овде заврши."

Први зраци сунца су продрли у собу. Напољу су цвркутале птице. Спавала је, на поду, поред гомиле папира. Прошло је. Погледај, смеши се!

Мала Ана је увијек постављала чудна питања. Она досадна бића која називамо одраслим људима никада нису могла дати одговор ни на једно од њих. Мала Ана се питала каквих предности има тај њихов једнолични живот без икакве жеље за сазнањима и открићима , зашто потцјењују њен, и зашто јој увијек говоре како је још мала и ништа не зна, а ни у једном моменту нису показали да они "велики" знају нешто више, напротив. Она је јако интензивно проживњавала свако своју недоумицу, то ју је мучило и није јој давало мира.
Мала Ана је жељела да сазна које је боје живот. Већина "великих" људи је одбила да јој одговори на тако глупо питање. "Како би живот могао имати било какву боју. Живот је живот, и то је довољно, нема потребе више размишљати о томе. Дијете прича свашта, већ сутра ће јој пасти још нека глуост на памет, као што је има ли зелене крви, или може ли се ходати по облаку". А онда је мала Ана најзад чула одговор на своје питање.
Тог дана је сама изашла на улицу, иако су јој родитељи то изричито забранили. "На улици има свакаквог олоша, могло би свашта да јој се деси." Мала Ана је вољела улицу. За њу је улица представљала слободу, безброј могућности, читав један мали космос открића.То мјесто је представљало  могућност избора, долазила је и одлазила кад је хтјела; и никада до сада није помислила да је то нечији једини дом, неминовност, и како су то одрасли вољели рећи "сурова реалност". То је било мјесто на коме је од једног прљавог старог човјека пронашла одговор на своје питање. Тај човјек је у њој истовремено изазвао страх и радозналост. Човјек коме је, осим пуних џепова сна, улица била све што је имао. Када је погледала његове очи, страх и нелагодност су нестали. Осјетила је извјесну блискост, пришла и питала га :"Које је боје живот?". Човјек се мало замислио, а онда ју је погледао у очи и рекао:"Које је боје огледало?". Мала Ана је покушала да га пита ште је тиме хтио рећи, али није стигла то да изговори када је човјек рекао:"Немој ништа да ме питаш. Када дође вријеме, разумјећеш. Вјерујем да хоћеш.", устао и отишао. Иако тада није разумјела, мала Ана је добро запамтила ове ријечи, вјерoвала је да ће некада успјети да схвати. Вријеме ће показати.
 Прошло је од тог дана много година. Мала Ана више није била мала. Проживјела је много тога. Изградила је каријеру глумице коју су јој околности у земљи уништиле. Упознала је неколико занимљивих мушкараца, али, игром случаја, свако од тих познанстава брзо је неславно завршавало. Људи су је осуђивали, били згађени, избјегавали је јер је била овисник, а она је на то одговарала да је много занимљивије ко се богати продајући наркотике него ко је конзумент. Сматрала је је да конзумент може бити само обиљежје притиска времена, и ништа друго. Вратила са на ону исту улицу из дјетињства , само, овог пута ју је видјела другачије. Сви ти прљави људи, блато и бетон више нису били могућност избора, све се окренуло, сада је то била њена сурова реалност, више није посматрала са стране, гушила се у том блату и мраку који је из дана у дан гутао по неког од њених пријатеља. Није била религиозна, вјеровала је у случај, који је, како је она вољела рећи, златни рез вјечности у времену; вјеровала је у снагу воље; и вјеровала је у умјетност. Некада је вјеровала, а сада је увиђала како из дана у дан губи вјеру, и након три филма, неколико награда, након што је дотакла небо и вртоглаво пала на дно, могла је само рећи:"Моја земља ме се више не сјећа". Ето, тако је живјела Ана.
Онда је дошао Дан. Онај дан о коме јој је човјек са улице причао. Дошло је вријеме да схвати. Видјела је ону исту радозналу дјевојчицу, као да није прошао ни минут од тад, како јој прилази. Дијете је рекло: "Заборавила си које је боје огледало. изневјерила си ме. Постала си једна од њих, обичних досадних људи који ништа не знају и ништа их се не тиче", а затим нестало.
Ана је схватила. Огледало је онакво каквим га ми обојимо у зависности од тога шта обучемо. И живот је такав, добија оне боје које му ми дамо, и нема судбине, постоји  само наша способност или неспособност да узмемо свој живот у своје руке. За Ану је то био дан два велика открића. Прво је било које је боје живот, а друго да је закаснила. Њен живот је већ одавно измакао контроли, и ту више ништа није моло да се уради.
Тог истог дана Анино срце је престало да куца. Људи то називају смрт. Она би то назвала прелазним периодом.  Да ли ће у следећем животу бити буба?!